Budi muško!

Budi muško.

Budi jak.

Nemoj tu da cmizdriš ko` neka devojčica.

Nemoj biti kukavica. Budi hrabar.

Poznate su vam ove rečenice? Čuli ste ih, a možda i izgovorili? Jednom? Mnogo puta?

Veliki broj i muškaraca i žena misli da je ovakav način ophođenja sa dečacima potpuno u redu, čak i poželjan. Ali nije. Jer svaka od ovih rečenica stavlja zabranu malom/ velikom dečaku da oseća. Zabranu da oseća tugu, žalost, bol, strah, nemoć. Zabranu da bude svestan onoga što oseća i zbog čega to oseća.

I onda mali dečak izraste u muškarca koji ne poznaje sebe, koji nema pojma šta doživljava, koji ne prepoznaje svoje emocije i ne razume svoje postupke i ponašanja. On samo zna da mu nije dobro u životu, da oseća neku teskobu, nemir, strah (ako uopšte dozvoli sebi da to prepozna) kojem ne vidi uzrok. Brzo i lako se iznervira, plane. I ne izvine se, jer to nije muški. Jer on je jak. On mora da je u pravu. Priznanje greške je slabost. A on ne sme da bude slab.

Ono što zna i čega je svestan je da ga piće, duvan ili droga smiruju, opuštaju. A to je muževno, od društva prihvaćeno. Opijanje, drogiranje, pušenje je u redu. I eto alkoholičara, strastvenog pušača, narkomana.

Neki od tih malih dečaka kada odrastu besomučno rade. Jure novac da popune prazninu koja zjapi u njima još od vremena kada im je zabranjeno da plaču, tuguju, besne, strahuju.

A ako to nije dovoljno da otupi sva potisnuta, neprihvaćena, u duboki mrak podsvesti gurnuta osećanja, mali/veliki dečak postaje svestan da ima napade panike, da opsesivno razmišlja o zastrašujućim stvarima koje bi mu se mogle desiti ili nekom njegovom bližnjem. Zaključuje da je već dugo bezvoljan, tup, prazan. Kad bi sebi dozvolio da se seti kako izgleda biti tužan i uplašen, shvatio bi da je preplavljen i tugom i strahom.

Ali pomoć ne traži. To je znak slabosti. A njemu nije dozvoljeno da bude slab.

I zato pati. Dugo, duboko, snažno. U tišini, krijući to i od samog sebe.

Ne mora tako da bude. Može drugačije. Ima izlaza. Ali mora ga potražiti. Mora krenuti prema njemu.

Isceliti rane, ponovo se povezati sa sobom, sa onim što oseća, što stvarno želi, je izlaz iz takvog stanja. I tek kada to uradi postaje pravi muškarac, dovoljno snažan da se nosi sa svim izazovima života, dovoljno hrabar da dozvoli sebi da oseća. Ako je muškarac, nije kamen.

Ovo nije lako uraditi. Ozbiljan je to podvig. Lakše je ako vam neko pokaže put i povede vas njime.

Potražite pomoć.

To nije slabost. To je znak da dovoljno volite onog malog i uplašenog dečaka u sebi i da ste dovoljno hrabri da ga podržite, utešite i nađete izlaz iz tame i očaja. Obojica to zaslužujete.

tel: 062/ 1-464-164

e-mail: natasabura.psi@gmail.com