Da li je teže biti roditelj ili dete?

Kladim se da bi većina odraslih odgovorila da je lakše biti dete. Šta tu ima da bude teško? Njihovo je samo da se igraju, a ako su malo stariji jedina obaveza je da uče, a i tu se ne pretržu od rada. Deca ne razmišljaju o parama, šef ih ne maltretira, ne brinu šta će skuvati za ručak, kada će oprati i opeglati veš. Niko ih ne vuče za rukav, stalno tražeći nešto. Ne lupaju glavu o tome kakvo će im dete ispasti u ovim ludim vremenima (s kim se druži, da li se napija, drogira, hoće li navući neku polnu bolest). Ako i imaju momka/devojku, sve je to neozbiljno, pa mladi su. Pravi ljubavni problemi ih tek čekaju.

Sve je to istina. Nažalost, to je samo deo istine. Većina odraslih je zaboravila kako je teško biti dete. U potpunosti zavisiš od odraslih, od njihove dobre volje, roditeljskih veština, i njihovih sposobnosti da se nose sa životom. Gotovo uvek, deca su ta koja ispaštaju zbog frustracija odraslih svim i svačim u životu. Na njima se roditeljski bes i nervoza najlakše i najčešće istresu. A deca nemaju načina, ni mogućnosti da se zaštite.

Uz to, deca i kada ne razumeju šta se dešava, sve osete. Ne umeju rečima da izraze, ali nepogrešivo prepoznaju bes, nervozu, tugu, nezainteresovanost, očaj, ljubav, radost i svako drugo osećanje i stanje svojih roditelja. I kada traže da im se objasni šta se dešava, a roditelj negira postojanje problema („Ma nije ništa. Idi igraj se. Nemoj da smetaš“), oni ostaju potpuno zbunjeni i uplašeni. Jer sveznajući roditelj im je upravo poručio da ne smeju da veruju onome što vide i osećaju.

Deca veruju da su njihovi roditelji u pravu. I kada čuju od njih da su glupi, nesposobni, smotani, da su krivi za neostvarene ambicije, propale životne prilike i veze, deca ne sumljaju. Progutaju ceo paket uvreda, omalovažavanja, poniženja.

A kada malo porastu i počnu da shvataju da nisu roditelji bezgrešni, da nisu oni krivi baš za sve, počnu da se bune, suprotstavljaju ili se povlače duboko u sebe. Međutim, duboko u sebi i dalje veruju onome što im je roditelj govorio ili svojim postpupcima poručivao („Nisi dovoljno dobar.“, „Moraš da zaslužiš pažnju, ljubav, naklonost.“, „Ne smeš da osećaš to što osećaš.“, „S tobom nešto nije u redu.“). I to vuku kroz ceo život. Postaju depresivni, anksiozni, pojavljuju se napadi panike i ostali psihološki problemi. Kad već ne valjaju i nisu nizašta upadaju u razna autodestruktivna ponašanja (piju, drogiraju se, biraju problematično društvo, zapostavljaju školu, prečesto menjaju seksualne partnere...).

Teško je i kompleksno to zanimanje – biti roditelj. Čak i najpožrtvovaniji prave greške. „Nemojte se truditi da budete idealan roditelj. To ne postoji. Trudite se da budete dovoljno dobar roditelj.“, rekao je jedan moj profesor. I kada vidite da vam je dete u problemu, da mu nije dobro, ne krivite sebe. Radili ste najbolje. Radili ste kako ste znali i umeli. I sigurno ste negde pogrešili. To je prosto neizbežno.

Ali nemojte ni zabijati glavu u pesak, praviti se da problem ne postoji, ako je tu. Podržite svoje dete. Pomozite mu kako znate i umete da razreši svoje patnje, blokade, nesigurnosti. Ako vi ne znate kako, potražite one koji znaju. Vi jeste roditelj, ali to ne znači da znate sve (jer to je nemoguće), niti ste najpametniji (sigurno ima pametnijih od vas), niti možete sa sigurnošću znati kako je vašem detetu i šta je najbolje za njega. A da biste bili dovoljno dobar roditelj, ni ne morate. Dovoljno je da ste uz dete, da priznate svoje nedostatke i da ne negirate da je vašem detetu potrebna pomoć.