Ne želim! Neću! Odstupi!

Pita Vas neko ko Vam nije blizak (komšinica, rođak, poznanica): „Kad ćeš se udati?“ ili „Vreme je da rodiš drugo. Šta čekaš?“

Majka kuka detetu: „Što me onaj tvoj otac nervira. Kud sam se i udala za njega? To mi je najveća greška!“ Ili još gore, žali mu se na svoj seksualni život.

Kažete nekome da imate zdravstveni problem i on besomučno krene da vas obasipa svim mogućim i nemogućim savetima, receptima, uputstvima.

Šta je zajedničko ovim situacijama? Prelaženje granica, psiholoških.

Kakve su to granice? Kao što postoje fizičke granice kojima označavamo dokle je naš posed, dvorište, parking, stolica na kojoj sedimo, telo, tako postoje psihološke granice koje doživljavamo kao lične vrednosti, emotivne potrebe, uverenja, osećanja koja su specifična za nas i razdvajaju nas od drugih ljudi.

Kad sam prvi put na fakultetu čula za pojam granica, bila sam oduševljena. Nisam bila svesna da one postoje i da je u redu postaviti ih drugima. Odrastala sam u porodici gde je gost svetinja, gde se drugima ne protivreči, već udovoljava koliko god da mi je to neprijatno, ponekad i bolno.

Dobronamerni tatin kolega koji me je do bola štipao po bucmastim obrazima postao je noćna mora. Ali niko ni reč da mu kaže. Ni ja, ni moji roditelji. Ćuti, trpi, da ne uvrediš čoveka.

Koliko sam samo reči progutala, emotivnog bola izdržala zbog starijih (nastavnika, komšija, rodbine, poznanika). „Moraš poštovati starije“ bila je mantra mojih roditelja, a i čitavog društva u kojem sam odrastala. Koliko su zluradi, bezobrazni, neodgovorni, nezreli, povređujući ti stariji bili, nije se računalo. Broj godina je bio jedino merilo.

I onda saznam da je u redu, štaviše da je zdravo reći: „Neću. Ne želim. Ne prija mi. Šta te briga? Zašto te to zanima? Prelaziš granicu. Odstupi. Povuci se.“ Kakvo otkriće?! Kakvo olakšanje da saznam da je u redu da se zauzmem za sebe, za ono što želim i ne želim, za svoja osećanja, potrebe, misli. Uauuu.

Osvestila ja, ali ispostavilo se da nemam pojma kako se to radi. Niko me tome nije učio, a oni koji su to umeli i znali bili su proglašeni bezobraznima, od strane većine. Negativci.

Kad ono, ispade zamena teza. „Negativci“ su ljudi koji se zauzimaju za sebe i jasno postavljaju granice raznim netaktičnim i neosetljivim ljudima oko sebe. „Pozitivci“ ne poštuju sebe i zarad prihvaćenosti, želje da pripadaju i svakoj budali se svide, žrtvuju svoje potrebe, istinska osećanja, vreme i na kraju i svoje zdravlje.

I priča tu počinje. Borba sa samom sobom, sa onim čemu sam celog života učena, strah da ću izneveriti roditelje, da ću naljutiti starije, da ću uvrediti partnera, da će me odbaciti vršnjaci... Trajaa je ta Golgota dugo. Ali korak, po korak osvajala sam slobodu da budem ono što jesam, da provodim vreme s kim hoću i kako hoću, da pričam ili ne pričam o onome što želim ili ne želim. Naučila sam da postavljam granice i da s lakoćom podnosim neodobravanje, uvređenost i zameranje onih kojim sam rekla: „Dosta. Neću. Ne želim. Odstupi“. Vredelo je.

Ako i ti imaš problem s postavljanjem granica ili s prihvatanjem tuđih, a želiš to da rešiš i misliš da bi ti pomoć dobrodošla, tu sam. Sada znam mnogo brže i efikasnije načine da se dođe do ovog cilja. Javi se.

tel: 063/ 1-464-164

e-mail: natasabura.psi@gmail.com